С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде – вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра беличастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмејаног црнца. У некој се махуни налазе близанци; ипак би их људи могли разликовати: један има на челу белегу, као коњ. Мајка ће, дакле, увек моћи да га препозна – по звезди на челу. Дечак купи дивље кестенове који су се сакрили у рупе на травњаку и ставља их под образе. Уста су му пуна неке лепљиве горчине. Дечак се смешка. Требало би се попети на грану, изабрати један грозд и чекати. Не дати анђелу сна да те превари. Требало би бар три дана и три ноћи, без јела и пића, без сна и починка, гледати плод. Као када се гледа мала казаљка на сату. Бодље су се стврдле и при врху мало потамнеле. Ако их дирнеш невешто, на прсту ће ти направити рупицу, па ће да потече твоја лепа, црвена крв. Мораћеш онда да сишеш свој прљави прст којим си малопре правио грудве од блата и фушкије. А може да наступи и тровање крви. Када се то догоди, онда деца умиру. Ставе их у мале позлаћене сандуке и носе их на гробље, међу руже. На челу поворке носе крст, а за сандуком иду дечакова мама и тата и, наравно, његова сестра, ако је имао сестру. Мајка је сва у црнини, не види јој се лице. Само тамо где су очи, црна је свила влажна од суза.
Једна белопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке седи у некој кристалној светлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце црта на љубичастим боцама с колоњском водом звездице од злата.
Е, па, ево тајне мириса љубичица: госпођица која продаје сличице лептирова и дивљих звери, као и парфеме, од свих мириса највише воли мирис љубичица, и ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риñу косу (мада би риђој коси, по, свој прилици, боље пристајао неки други мирис).
Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован. Износити на подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса.
Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, где би лебдео детињасти, лековити мирис липе и камилице.
Данило Киш
Улица дивљих кестенова
Господине, да ли бисте знали да ми кажете где се налази Улица дивљих кестенова? Не сећате се? А мора да је негде овде, имена се више и не сећам. Али знам поуздано да је негде овде. Шта кажете, нема овде нигде улице с дрворедом кестенова? А ја знам, господине, да она ту мора да постоји, немогуће је да успомене толико варају.
Да, још пре рата… На углу се налазила школа, а пред школом артемски бунар. Не мислите, ваљда, да сам све то измислио. У тој школи сам ишао у први разред, а пре тога у забавиште. Учитељица се звала госпођица Фани. Могу вам, господине, показати једну фотографију где смо сви на окупу: госпођица Фани, наша учитељица, да , тај што седи поред ње, то сам ја, Андреас Сам, моја сестра Ана, Фреди Фукс, вођа наше банде… Да, господине, одлично, сада сам се сетио. Улица мора да се звала Бемова улица…
Ох, ја сам се запричао, опростите, мораћу да питам још неког, мора да има неког ко ће се сетити те улице, пре рата се звала Бемова, а била је засађена дрворедом дивљих кестенова…
Закуцаћу на нека врата и питаћу: Да ли се ова улица пре рата звала Бемова улица, јер све ми је то врло сумњиво, господине, не верујем да би толика кестенова стабла нестала, макар би једно остало, дрвеће, ваљда има дужи век, кестенови, господине, не умиру тек тако…
Ето, не верујем, госпођо, својим очима. Нико није у стању да ми објасни где су нестали ти кестенови, и да није вас, ја бих посумњао да сам све то измислио или сањао. Јер, знате, тако је то са успоменама, човек никад није сигуран. Велико вам хвала, госпођо, идем да потражим кућу у којој сам живео. Не, хвала вам, више бих волео да будем сам…
Чули сте, куће нема. На мом узглављу израсла јабука. Једно квргаво, повијено стабло без плода. Соба мог детињства претворила се у леју с луком, а на месту где је стајала сингерица моје мајке – бокор ружа. Поред баште се уздиже нова троспратница, у њој станује професор Смердел. Кестенове су посекли, рат, људи или просто – време…
А ево шта се ту збило, у Бемовој двадесет седам. Пре двадесетак година, које сам хтео да прескочим једним лирским скоком унапред. Улази мој отац, два-три месеца по нашем одласку, у кућу број 27 у Бемовој и износи наше ствари: два ормара, два кревета, сингерицу моје мајке. Кад су изнели и последњи део намештаја, а то је био онај отоман у којем певају федери, ево – госпођо Смердел, ја још увек с вама говорим – шта се збило: “Када смо изнели и последњи део намештаја, драга моја Олга, а то је био онај отоман у којем певају федери, кућа се срушила као кула од карата. Не знам ни сам каквим сам чудом успео…” (Из писма Едуарда Сама, мога оца, својој сестри Олги Сам-Урфи).
Сада је ту посађен лук, лепи зелени празилук, госпођо…
Comments
Post a Comment