Подела усмене (народне) књижевности

 

Народна поезија се дели на:

 

—  ЛИРИКУ

—  ЕПИКУ

—  ЕПСКО-ЛИРСКУ ПОЕЗИЈУ 

 

Вук Стефановић Караџић назива:

 

—  ЕПСКЕ ПЕСМЕ мушким или јуначким песмама; 

—  ЛИРСКЕ ПЕСМЕ женским песмама;

—  ЕПСКО-ЛИРСКЕ ПЕСМЕ  песмама на међи.

 

ЕПСКА ПОЕЗИЈА - подела по времену постанка и тематским круговима:

 

—  ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА:

—  Неисторијске песме;

—  Преткосовски тематски круг;

—  Косовски тематски круг;

—  Покосовски тематски круг;

—  Песме о Марку Краљевићу;

—  ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА:

—  Песме о хајдуцима;

—  Песме о ускоцима;

—  ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА:

—  Песме о ослобођењу Србије;

—  Песме о ослобођењу Црне Горе.

 

 

Одлике епске поезије су:

 

—  објективност,

—  приповедање о догађајима и јунацима,

—  развијена фабула,

—  опширност у приповедању/ наративност.

ЕПСКА ПОЕЗИЈА има претежно усмено порекло, али се негује, нарочито у епохи романтизма, и у писаној књижевности. Она се темељи на причама о историјским догађајима и личностима, али се те приче, нарочито у епској поезији ранијих епоха, прожимају митолошким и легендарним мотивима и лутајућим мотивима познатим у многим књижевностима. Назив ЕПИКА потиче од грчке речи епос (реч, говор, прича). Епску поезију карактерише занимљиво приповедање, сложена и напета прича, објективно приповедање. Једна од одлика епске поезије је и епска ширина, прича је разливена услед великог броја епизода, описа, понављања. Причу прате: драмска напетост, бројне препреке и неизвесности, снажни сукоби, изненадни преокрети. Ову поезију карактерише и епска техника, која се огледа у устаљеним поступцима у композицији, стилу, метрици: стереотипни почеци и завршеци, понављања, општа места, утврђени метрички обрасци, устаљен стих.

 

 Народни певачи су били гуслари. 

Вероватно сте сви чули за Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, старца Милију.