Православна Црква је једна велика заједница људи и народа, и природно је да међу свима нама има разлика. То наше разликовање јесте добра ствар, јер свако од нас је засебна и јединствена личност. Исто тако се у једном телу органи међу собом разликују и сваки орган – па и онај најмањи – има своју улогу. А сви они заправо раде заједно и служе једном истом циљу, а то је здравље организма. Када један орган има проблем, цео организам је болестан и не функционише како треба, па се понекад други органи напрежу да би помогли. Дакле, сваки орган врши своју функцију и тако функционише наше тело. Можемо рећи да и Црква функционише на тај начин – као тело. Сваки члан Цркве је по нечему другачији у односу на остале и има неки дар или таленат који многи други немају. Када се ти наши појединачни дарови удруже и када делујемо сложно, наша заједница делује као један здрав организам. Тако чини и Црква која је заједница најразличитијих људи и народа, који упркос својим разликама негују исту веру и љубав. Она је по речима Светог апостола Павла тело коме је глава Исус Христос. Зато се и данас, када говоримо о црквеном јединству, каже да је Црква Тело Христово.
 |
| Силазак Светог Духа на апостоле |
Православна Црква се увек трудила да чува своје јединство, чак и када је било сукоба у мишљењима. Када год је требало решити неки спор или недоумицу, Црква је сазивала скупове епископа на којима се одлучивало о тим важним питањима. Ти скупови се називају сабори. Они су најбољи показатељ да Црква делује као сложна заједница, решавајући своја питања уједињено као једно тело, где год се њени верни налазили. Сваки нерешен спор представљао је рану на њеном телу и проблем у очувању јединства. Зато су се сазивали сабори да би се те ране излечиле. Први познати сабор био је још у време светих апостола. На њему су ученици Христови расправљали о томе да ли треба примати у Христову веру људе из других народа и вера. Ток овог сабора описан је у Новом завету, тачније у Делима апостолским. По угледу на апостоле, Црква одувек решава сва питања саборски, договором старешина. На тим саборима се одлучивало о разним питањима: обележавање празника, проглашавање светитеља, поступци неких свештених лица, литургијски проблеми, питања Светог писма итд. Некада су се сазивали за неку одређену територију и тада су присуствовали сви епископи те области, или макар већина. Оно што они одлуче важило је у њиховим заједницама, а некад су њихове одлуке биле прихватане у читавом православном свету. Од највеће важности су Васељенски сабори. То су сабори на којима су учествовали епископи из свих предела православног света и који су се бавили неким од најбитнијих тема за нашу веру. Било их је свега седам и њихове одлуке важе у свим православним црквама и дан-данас. Васељенски сабори су доказ да Православна Црква чува јединство вере и заједницу Светога Духа у свим земљама и у свим временима у којима живи.
И данас се бар једном годишње у свакој помесној цркви сазива сабор епископа који се бави редовним дешавањима. Свака помесна црква (српска, руска, бугарска, јерусалимска итд.) има своје саборе који се одржавају једном или више пута у години ако дође до потребе. Тада се окупљају сви епископи и износе своја мишљења о датим темама, расправљају, гласају... А одлуке тих сабора имају пресудну важност. На тај начин свака Црква чува своје јединство у вери. Такође се повремено одржавају и сабори којима присуствују поглавари и представници више помесних цркава. Последњи пут је такав сабор одржан 2016. године на осртву Крит у Грчкој, и тај сабор се назива Свеправославни јер његове одлуке важе за све православне помесне цркве. Ово је од велике важности за одржање заједничарског духа свих православних широм света.
Наставник Саша Васић
Comments
Post a Comment