Васељенски сабори су скупови епископа и осталих представника Цркве на којима су се доносиле одлуке о црквеном учењу, календару, богослужењу или поступцима црквених лица, и те одлуке су важеће за све православне хришћане на свим деловима света и у свим временима. Зато су они незаобилазни и неотуђиви део православног предања. Са друге стране, кроз саборске Оце (учеснике сабора) делује Дух Свети како би праведно пресудили и правилно проценили тему о којој се расправља. Њихов смисао и јесте да се кроз сагласност у учењу и исповедању вере потврди и заједница свих православних хришћана коју имамо у Литургији. Другим речима, ако имамо заједницу у Христу кроз Свету Евхаристију (Причешће) и јединство вере, имаћемо и сагласност око важних питања Цркве. Назив „васељенски“ потиче од речи Васељена која означава цео свет, тј. сва насељена места на свету. Тако се називају јер су на њима учествовали епископи из свих делова православног хришћаснког света, и зато што су правила која су на њима донета свуда била на снази. Било их је седам и одржавани су у периоду од IV до VIII века.
Велике саборе је Црква сазивала сваки пут када је постојала опасност да се неко хришћанско учење или предање наруши или се његов смисао изврне и промени. Тако је почетком IV века постојала опасност за црквено учење јер је свештеник Арије из Александрије у Египту почео да шири лажну науку по којој Христос није Бог већ само човек. Ради решења овог и још неколико мањих проблема, 325. године цар Константин сазива сабор у граду Никеји близу Цариграда. На том сабору је Аријева јерес (погрешно веровање) била осуђена и одбачена. Такође, године 381. сазван је у Цариграду још један велики сабор на коме су Оци осудили погрешна учења против Духа Светога. Тако је на ова два велика сабора донет текст вероисповедања који се зове Символ вере. У овом тексту је у краћим цртама изнета истина хришћанске вере и дефиниција црквеног учења. Ова два сабора су касније проглашена за Први и Други васељенски сабор.
 |
| Свети цар Константин и саборски Оци држе текст Символа вере |
У V веку су се одржала још два васељенска сабора. Године 431. је у Ефесу сазван сабор да би се расправљало о јереси цариградског патријарха Несторија. Он је говорио да се у Исусу Христу нису потпуно сјединили Бог и човек. Зато по његовом мишљењу Дјева Марија није заиста Богородица већ човекородица или Христородица. Оци сабора су ово учење осудили. Овај сабор је проглашен за Трећи Васељенски. Након 20 година (451.) одржан је још један васељенски сабор који је осудио учење по коме Христос јесте Бог, али није потпуни човек, већ само привид. Велики број Отаца је осудио ово погрешноучење. Због важности одлука овог сабора, проглашен је за Четврти васељенски.
Пети (553.) и Шести (680-681.) сабор су се такође бавили јересима које се тичу Христа и његових особина и природа. Последњи, Седми васељенски сабор одржан је 787. године у Цариграду. Сазван је јер је све више црквених људи одбацивало свете иконе и чак су забрањивали њихову употребу и уништавали их. На овом сабору Црква је званично одбранила свој став о поштовању икона Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и свих светитеља.
Велика је важност ових сабора за нашу Православну Цркву најпре због разлога због којих су одржани. На њима су црквени Оци одбранили своју веру и православну науку од погрешних и штетних учења. Захваљујући њима, ми данас имамо јасно одређену веру у Свету Тројицу, као и достојно поштовање Богородице, Господњих празника и светих икона. Ова јасна учења нам помажу да у сваком времену сачувамо оригинално предање наше Цркве.
Наставник Саша Васић
Comments
Post a Comment