Аутобиографија - Бранислав Нушић (6. разред)

Aутобиографија је облик биографије, књижевно-научне врсте или жанра, који се пише у првом лицу (ich-form) јер писац пише о себи самом. По томе се разликује од биографије, јер у биографији неко други пише у 3. лицу о нечијем животу. У аутобиографији писац пише сам о себи! 

Ауто - САМ, САМО

ЖИВОТ, ЖИВОТНИ

ПИШЕМ, ОПИСУЈЕМ  (тако да би ова реч у “преведеном” облику могла да гласи и саможивотоописаније) 

Зашто је аутобиографија књижевно-научна врста? Морају постојати подаци из стварног живота (датуми, имена и сл.), али сви подаци су књижевноуметнички обрађени  и обликовани тако да постају део књижевне стварности (фикције), тј. стварности књижевног дела.

Не смемо аутобиографију помешати са мемоарима, јер су и мемоари књижевно-научна врста, али у њима се више пажње обраћа на податке, датуме и историјске догађаје епохе, а мање је успомена, осећања и сећања.

Прво дело које се може назвати аутобиографијом су “Исповести” Св. Аурелија Августина. 

Овако је изгледала учионица у време када је Нушић био ђак.

КРИТИКА О НУШИЋУ

„Нушићева „Аутобиографија“ зрачи ведрином и сјајем хумора. Просијавају у њој и крупне истине о друштву, утолико верније и убедљивије јер избијају непосредно и спонтано из самог живота. Његова аутобиографија је у великој мери и духовита биографија средине у којој је живео“

„...Многи су у његовој веселој, распеваној шали и смеху аутобиографије видели своје детињство и своју младост, школовање и средину у којој су расли“

Велибор Глигорић

„Он је путописац, приповедач, хуморист и драматичар, а радио је и као новинар и писао хронике и подлистке“

Богдан Поповић, приликом пријема Нушића у чланство Академије наука

Растом је мали. Испод осредњег. Мршав. У леђима мало повијен. Ход му је равномеран и не ужурбан. Гледа више испред себе него око себе, па ипак види онога коме хоће да се јави, не деси му се да не отпоздрави. Кад пролази улицом, не пролази као обични људи који иду мимо нас, а ми их и не запажамо, само региструјемо њихове силуете; редак је, сасвим редак човек који се неће за њим окренути и оном до себе рећи „Нушић“.

Милан Ђоковић, „Бранислав Нушић, Нолит, Београд, 1964, стр. 61

Биографија писца:

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао.Кад је напунио 18 година,законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму Два раба у Дневном листу, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Нушићева најпознатија дела укључују:

Књижевна дела

Драме

Госпођа министарка

Народни посланик

Ожалошћена породица

Покојник

Др

Мистер Долар

Сумњиво лице

Романи

Аутобиографија

Општинско дете (у Сарајеву издато као Općinsko dijete)

Хајдуци

Приповетке

Политички противник

Посмртно слово

Класа


Задаци:

1. Пажљиво прочитај приређене одломке из Читанке, а потом одреди ТЕМУ ОДЛОМКА.
2. Шта је смешно у овом делу? Шта је на теме оставило најкомичнији утисак, шта те је највише насмејало?
3. Опиши све комичне (смешне) ситуације.
4. Какав је ђак био Нушић, шта он каже о себи? Које је предмете волео, а које не?